Čanak: Jogurt revolucija početak uništavanja Vojvodine

Surovo, bestijalno, životinjski. Vuk Drašković je služio kao pseto Slobodanu Miloševiću. A Milošević je, kao svaki gospodar, i nagrađivao, i kažnjavao.Prošlog meseca sreo sam se sa povratnikom iz zatočeništva Jovicom Stanišićem, nekadašnjim šefom Službe državne bezbednosti, na promociji knjige MI 6 - Istorija tajne obaveštajne službe, u izdanju mog prijatelja Uroša Balova. Obojica smo se obradovali susretu, jer sam bio jedini, uz Zorana Mijatovića, koga je on lično poznavao u prepunoj sali.A u sali je bilo mnogo onih o kojima je Jovica skoro sve znao, ali iz izveštaja o njihovom radu, delovanju i saradnji.

Nije bilo vreme za evociranje uspomena, ali se Jovica setio 9. marta 1991. godine, kada smo se sreli u Narodnoj skupštini Srbije. Sa prvog sprata zgrade Vuk Drašković je pozivao Tiranina da se preda, da odstupi, tiši u tom zahtevu bio je Dragoljub Mićunović, u to vreme vođa Demokratska stranke, a još tiši bili su Zoran Đinđić, Vesna Pešić i drugi opozicionari. Jovica je bio u društvu Radmila Bogdanovića, tadašnjeg sekretara za unutrašnje poslove.Ja sam, pozdravljajući se sa Jovicom, u šali predložio da izvršimo primopredaju dužnosti, napomenuvši da žrtava neće biti.

Bogdanović i neki njegovi pratioci bili su zaprepašćeni, a Jovica mi je kratko poručio da prenesem onima gore da se istutnje i da spreme Vuka za kavez.Prisetili smo se i kako je nakon tog susreta Jovica bio više od pola godine pod istragom i na merama, da se dokaže kako on stoji iza mojih napada na porodicu Milošević.I Vuka su te iste večeri uhapsili. Pušten je nekoliko dana kasnije, ali više zbog unutrašnjih razloga, jer je postojala još SFRJ, a Srbija je bila njena republika.Srpski pokret obnove imao je oko 800 hiljada članova, i mnogi su bili spremni da umiru za Čiču (tako su zvali Vuka). Ali Čiča nije hteo nizašta da se žrtvuje.

Osim za svoju Danu. A onda je SPO dobio deo kolača, da gospodari Beogradom. Potom je opustošen Beograd.Od starih Beograđana oteto je hiljadu stanova, svi su prešli u ruke Daninih sestara, braće, rodbine i prijatelja. Takva pljačka nije zapamćena u istoriji ove države. Vuk se onda ponovo našao u zatvoru 1993. godine, zajedno sa Danom, ali mu to tri godine kasnije nije smetalo da kaže kako je Milošević duhovit čovek, kako nema nijedan razlog da mu ne veruje. Nisam pitao Jovicu Stanišića koliko je Služba izdvajala novca za namirenje tadašnjih opozicionara, mada znam i sam dosta o tome.

Već 25 godina Vojislav Koštunica je predsednik Demokratske stranke Srbije, Velja Ilić je 20 godina na čelu Nove Srbije, Mlađan Dinkić je deset godina na čelu G 17 Plus, Nenad Čanak 25 godina stoji iza Lige socijaldemokrata Vojvodine, a Tomislav Nikolić je od 2003. vodio Srpsku radikalnu stranku, a potom Srpsku naprednu stranku. Čedomir Jovanović je od osnivanja na čelu Liberalno-demokratske partije...Srbija, ustvari, nema političke partije. Postoje samo njihove vođe. Političke partije u Srbiji nisu ni strukturisane kao političke stranke. Sve imaju iste statute, sve, osim DSS-a, kunu se u evroatlansku budućnost Srbije...

Jedina promena dešavala se u DS-u, kada je Zoran Đinđić, uz saglasnost Slobodana Miloševića, smenio Dragoljuba Mićunović, a prošle godine Dragan Đilas je prinudio Borisa Tadića da ostane samo počasni predsednik. U ostalim strankama promene nema. Vođe su neprikosnovene. Zašto? Zašto su vođe stranaka nesmenjive?Prvo, oligarhija lakše kontroliše nezadovoljstvo građana, kada kontroliše vođu. Njega kupuju svotama novca, privilegijama, i omogućuju da partija dobija donacije, a da se tim parama izdržava manja grupa koja učestvuje u upravljanju strankom, dobijaju poslaničke mandate i učestvuje u deobi plena.

Poslanici DSS-a u Narodnoj skupštini Srbije uživaju sve privilegije. Plate, dotacije, donacije. Mnogi od njih su Koštuničine desne ruke, koje su toliko opelješile Beograd i Srbiju, da bi stotine godina robije bilo malo za tu gospodu, poput Dejana Mihajlova.Stranke, ustvari, nemaju nikakvo uporište u građanstvu. U Srbiji se ne zna koja stranka zastupa interese seljaka, poljoprivrednih proizvođača, koja od njih je predstavnik radništva, koja zastupa građansku klasu i intelektualce. Sve srpske stranke su populističke. Jedan vođa, jedna partija. Ostali su sledbenici. Što gluplji, to su bolji. Nijedna stranka u Srbiji ne zalaže se da se stvaranju institucija građanskog društva.

Nijedna ne traži nezavisno sudstvo, nezavisnu policiju, slobodne sindikate.Većini članova rukovodstva stranke, članstvo u partiji je jedina profesija. Ako odu iz partije, ostaju bez posla, bez statusa...Zato su oni podobni da služe svakoj vlasti.Za svoje služenje vlastima i njihovim potrebama, srpski opozicionari debelo su plaćeni. Ali, za razliku od Jude, ne kaju se za svoje grehe i zločine. Zato je i lakše razumeti nesrećnog Vuka Draškovića, koji je izdao sve svoje principe, ideale, prijatelje i nacionalne interese zbog Dane i njenih stotinu miliona evra opljačkanih srpskih para.

Za njega je, njemu sličan Aleksandar Vučić, apostol Pavle! Ni Drašković ni Vučić, ni Koštunica, Ni Čanak, ni Jovanović nisu ni Jude ni apostoli. Oni su samo fukare.